Искуство Предрага Ђорђевића
Мој атлас је намештен 26. септембра 2009. године, и тога дана сам поново рођен, тачније – препорођен. Морам да нагласим да ми је „препорођендан“ важнији од рођендана.
Тада ми у Србији још нисмо имали своје атласологе, него су нам атлас намештали људи из иностранства, који су једном месечно долазили у Београд и примењивали „Атласпрофилакс“ метод швајцарског изумитеља Ренеа Шимперлија.
Испунио сам упитник својим многобројним обољењима и потешкоћама, чак сам и маргине потрошио, а то није било све. Имао сам педесет година, а изгледао сам као да имам деведесет.
Од раног детињства сам био страшно осетљив и слабашан, мучиле су ме алергије, упале, прехладе, исцрпљеност и замор, а у трећем разреду сам пуна четири месеца провео у болници. Схватио сам колико сам осетљивији од друге деце и због тога сам се осећао јадно, немоћно и збуњено.
Касније, у зрелом добу, почеле су да ми загорчавају живот главобоље и јаки реуматски и неуролошки болови, а имао сам и преосетљивост на поједине намирнице. Рецимо, мирис диње, лубенице, краставца или паприке нисам могао да поднесем, a камоли да тако нешто прогутам.
Негде до своје тридесете године уздао сам се у званичну медицину, али ми она није могла помоћи. Тражећи узроке проблема, већ од двадесете године подробно сам разговарао са лекарима и читао медицинску литературу. Схватио сам да је главни узрок мојих болести у мом телу, а не ван њега.
Кад сам дигао руке од званичне медицине, окренуо сам се природној и доживео извесна побољшања, али се нисам избавио. Штавише, у четрдесетим годинама су ми се појачали сви дотадашњи проблеми и настали нови, попут ужасно болних афти у усној дупљи. Неуралгични болови у десној јагодичној кости трајали су ми по пет дана непрекидно. Од њих не може да се спава, да се једе, да се живи...
У то доба у нашој кући одраста троје деце и ја крајњом снагом себе потискујем да би они што нормалније живели. С нестрпљењем чекам да постану пунолетни, па с мојим животом шта буде...
Од четрдесете године се више нисам подвргавао никаквим лечењима. Изгубио сам сваку наду и помирио се с тим да ће ми, како иду године, бивати све горе. Болови ми нису давали да спавам ни да радим, а општа слабост и безвољност била је стално присутна. Замишљао сам да ћу се у педесетим годинама преселити на Кубу, јер ми тамошња клима не би изазивала болове које покрећу контрасти у температури. Тешко би ми пало одвајање од тројице мојих синова, али нисам хтео да ме гледају слабог и болесног у старости, нити да будем терет било коме.
И таман кад сам одустао од живота и хтео да се повучем на место где ћу да скончам, почетком септембра 2009. наиђем на новински чланак о атласу...
Кроз три недеље атлас ми је био намештен. Швајцарски метод је у мом случају био сто посто делотворан, јер спадам у једног од три хиљаде људи са свега две врсте измештености – улево и уназад. Касније ћу, помно истражујући, открити да постоји чак пет врста измештености атласа, а Шимперли је знао за три. Његов метод је био најуспешнији од свих других, а ПРЕПОРОД МЕТОД НАМЕШТАЊА АТЛАСА је резултат темељне допуне и усавршавања Шимперлијевог метода. ПРЕПОРОД МЕТОД је данас једини потпуно поуздан поступак, којим се атлас прецизно поставља на тачну анатомску позицију.
За свега три месеца од намештања атласа, до краја те, 2009. године, ослободио сам се већине проблема који су ме мучили читавог живота. Последња ми је нестала неуралгија, након две и по године.
У Чачку, где сам тада живео, бавио сам се јавним послом, и сви су знали колико сам болестан био и колико ми је намештање атласа помогло, тако да је око двеста људи убрзо после мене наместило атлас.
Изгледало ми је невероватно да више нисам изнутра стар и опхрван болестима. То ме је потпуно подигло и улило ми нову снагу и вољу не само да живим, него да и сам доприносим здрављу људи.
Кроз годину дана Шимперли је организовао обуку у Србији, коју смо прошли нас шесторо. Уз мене и мог сина Филипа, ту је било и троје лекара. Цена обуке је била висока – двадесет хиљада евра по кандидату, тако да сам за себе и свог сина потрошио сву уштеђевину за старост. Но, вредело је, од тада смо помогли многим људима, а ја обуку у Удружењу ПРЕПОРОД ЖИВОТА држим бесплатно, како би што пре што више људи постигло добро здравље.
Шимперли је укупно обучио четири стотине људи на планети. Мој син Филип је био најмлађи у нашој групи, али му је добро ишло. Штавише, кад је неко из Београда једном приликом позвао телефоном Шимперлија с намером да отпутује код њега, он је казао: „Нема потребе да долазите у Швајцарску, мој најбољи студент на планети, Филип Ђорђевић, живи у Београду.“
Три месеца по завршетку обуке радио сам по уговору са Шимперлијем, према којем његов метод не сме да се мења. Међутим, том методу је нешто фалило. Мене је намештање атласа изузетно болело, као да ће ми откинути главу. Пребледео сам, ознојио се, осетио мучнину, умало нисам пао у несвест...
Када сам ја био одговоран за прва два човека које је намештање атласа довело близу несвестице, обуставио сам рад, не желећи даље да мучим људе. Упркос болу, атлас им не би био намештен како треба и излечење би било де-лимично. Нерадо сам прекршио уговор, али сам морао даље да истражујем како је могуће у потпуности наместити атлас. Без обзира на огромне трошкове обуке, пре бих остао у доживотном минусу него што бих наставио да практикујем недовољно добар метод.
Убрзо сам осмислио сопствени метод, смањио број притисака на потиљку и повећао им ефикасност. Све у свему, мој метод је знатно мање агресиван и многи га доживљавају као мало јачу масажу. Најмлађе дете чији сам атлас наместио имало је 45 дана, а најстарији човек 96 година.
Намештање атласа има непроцењиву вредност, као и сам живот. Срећан сам што сам основао Удружење ПРЕПОРОД ЖИВОТА, прву нашу фабрику здравља.
Вероватно овај мој посао и није посао. Често радим и по десет сати, а на крају дана сам одморнији него на почетку. Доносећи другима олакшање, олакшавам и
себи, нема умора. Жеља ми је да за мог живота бар једна милијарда људи на планети намести атлас, а онда ће, убрзо за њима, и сви остали.
Тада ми у Србији још нисмо имали своје атласологе, него су нам атлас намештали људи из иностранства, који су једном месечно долазили у Београд и примењивали „Атласпрофилакс“ метод швајцарског изумитеља Ренеа Шимперлија.
Испунио сам упитник својим многобројним обољењима и потешкоћама, чак сам и маргине потрошио, а то није било све. Имао сам педесет година, а изгледао сам као да имам деведесет.
Од раног детињства сам био страшно осетљив и слабашан, мучиле су ме алергије, упале, прехладе, исцрпљеност и замор, а у трећем разреду сам пуна четири месеца провео у болници. Схватио сам колико сам осетљивији од друге деце и због тога сам се осећао јадно, немоћно и збуњено.
Касније, у зрелом добу, почеле су да ми загорчавају живот главобоље и јаки реуматски и неуролошки болови, а имао сам и преосетљивост на поједине намирнице. Рецимо, мирис диње, лубенице, краставца или паприке нисам могао да поднесем, a камоли да тако нешто прогутам.
Негде до своје тридесете године уздао сам се у званичну медицину, али ми она није могла помоћи. Тражећи узроке проблема, већ од двадесете године подробно сам разговарао са лекарима и читао медицинску литературу. Схватио сам да је главни узрок мојих болести у мом телу, а не ван њега.
Кад сам дигао руке од званичне медицине, окренуо сам се природној и доживео извесна побољшања, али се нисам избавио. Штавише, у четрдесетим годинама су ми се појачали сви дотадашњи проблеми и настали нови, попут ужасно болних афти у усној дупљи. Неуралгични болови у десној јагодичној кости трајали су ми по пет дана непрекидно. Од њих не може да се спава, да се једе, да се живи...
У то доба у нашој кући одраста троје деце и ја крајњом снагом себе потискујем да би они што нормалније живели. С нестрпљењем чекам да постану пунолетни, па с мојим животом шта буде...
Од четрдесете године се више нисам подвргавао никаквим лечењима. Изгубио сам сваку наду и помирио се с тим да ће ми, како иду године, бивати све горе. Болови ми нису давали да спавам ни да радим, а општа слабост и безвољност била је стално присутна. Замишљао сам да ћу се у педесетим годинама преселити на Кубу, јер ми тамошња клима не би изазивала болове које покрећу контрасти у температури. Тешко би ми пало одвајање од тројице мојих синова, али нисам хтео да ме гледају слабог и болесног у старости, нити да будем терет било коме.
И таман кад сам одустао од живота и хтео да се повучем на место где ћу да скончам, почетком септембра 2009. наиђем на новински чланак о атласу...
Кроз три недеље атлас ми је био намештен. Швајцарски метод је у мом случају био сто посто делотворан, јер спадам у једног од три хиљаде људи са свега две врсте измештености – улево и уназад. Касније ћу, помно истражујући, открити да постоји чак пет врста измештености атласа, а Шимперли је знао за три. Његов метод је био најуспешнији од свих других, а ПРЕПОРОД МЕТОД НАМЕШТАЊА АТЛАСА је резултат темељне допуне и усавршавања Шимперлијевог метода. ПРЕПОРОД МЕТОД је данас једини потпуно поуздан поступак, којим се атлас прецизно поставља на тачну анатомску позицију.
За свега три месеца од намештања атласа, до краја те, 2009. године, ослободио сам се већине проблема који су ме мучили читавог живота. Последња ми је нестала неуралгија, након две и по године.
У Чачку, где сам тада живео, бавио сам се јавним послом, и сви су знали колико сам болестан био и колико ми је намештање атласа помогло, тако да је око двеста људи убрзо после мене наместило атлас.
Изгледало ми је невероватно да више нисам изнутра стар и опхрван болестима. То ме је потпуно подигло и улило ми нову снагу и вољу не само да живим, него да и сам доприносим здрављу људи.
Кроз годину дана Шимперли је организовао обуку у Србији, коју смо прошли нас шесторо. Уз мене и мог сина Филипа, ту је било и троје лекара. Цена обуке је била висока – двадесет хиљада евра по кандидату, тако да сам за себе и свог сина потрошио сву уштеђевину за старост. Но, вредело је, од тада смо помогли многим људима, а ја обуку у Удружењу ПРЕПОРОД ЖИВОТА држим бесплатно, како би што пре што више људи постигло добро здравље.
Шимперли је укупно обучио четири стотине људи на планети. Мој син Филип је био најмлађи у нашој групи, али му је добро ишло. Штавише, кад је неко из Београда једном приликом позвао телефоном Шимперлија с намером да отпутује код њега, он је казао: „Нема потребе да долазите у Швајцарску, мој најбољи студент на планети, Филип Ђорђевић, живи у Београду.“
Три месеца по завршетку обуке радио сам по уговору са Шимперлијем, према којем његов метод не сме да се мења. Међутим, том методу је нешто фалило. Мене је намештање атласа изузетно болело, као да ће ми откинути главу. Пребледео сам, ознојио се, осетио мучнину, умало нисам пао у несвест...
Када сам ја био одговоран за прва два човека које је намештање атласа довело близу несвестице, обуставио сам рад, не желећи даље да мучим људе. Упркос болу, атлас им не би био намештен како треба и излечење би било де-лимично. Нерадо сам прекршио уговор, али сам морао даље да истражујем како је могуће у потпуности наместити атлас. Без обзира на огромне трошкове обуке, пре бих остао у доживотном минусу него што бих наставио да практикујем недовољно добар метод.
Убрзо сам осмислио сопствени метод, смањио број притисака на потиљку и повећао им ефикасност. Све у свему, мој метод је знатно мање агресиван и многи га доживљавају као мало јачу масажу. Најмлађе дете чији сам атлас наместио имало је 45 дана, а најстарији човек 96 година.
Намештање атласа има непроцењиву вредност, као и сам живот. Срећан сам што сам основао Удружење ПРЕПОРОД ЖИВОТА, прву нашу фабрику здравља.
Вероватно овај мој посао и није посао. Често радим и по десет сати, а на крају дана сам одморнији него на почетку. Доносећи другима олакшање, олакшавам и
себи, нема умора. Жеља ми је да за мог живота бар једна милијарда људи на планети намести атлас, а онда ће, убрзо за њима, и сви остали.
